Kako neko može da zna koliko je pametan, a posebno u odnosu na druge? Pamet svih ljudi oko nas uglavnom se svodi na pretpostavku, ali za određivanje prave inteligencije neophodan je IQ test. Mnogi su imali priliku da isprobaju ovaj test i uvide koliko su “pametni”. Kako je taj test nastao i ko ga je izmislio?
Nadahnut rođenjem dve ćerke, 1885. u 1887. godine, francuski psiholog Alfred Bine, posvetio je radni vek otkrivanju prirode ljudske inteligencije. Kad je 1904. godine dobio zadatak da proučava sposobnosti učenika ometenih u razvoju, zajedno sa kolegom Teodorom SImonom, stvorio je prvi opšteprihvaćeni test za određivanje stepena intelekta i mentalnih sposobnosti.
Luis Terman (1887-1956), američki psiholog i profesor na Stenford univerzitetskoj školi, 1916.godine prilagodio je Bine-Simonov test široj upotrebi i tako stvorio takozvani Stenford-Bineov test inteligencije – danas poznat kao IQ test. Po njemu bi se ljudi čija bi inteligencija dobila ocenu oko 100, smatrali normalnim. Osoba čiji je IQ oko sto četrdeset i veći, uvrstila bi se u natprosečne, dok su oni čiji je IQ test između pedeset i šezdeset smatrani slaboumnim. Što niži skor, to je ćovek bio nižih mentalnih sposobnosti.
Ipak, i danas se ispituje uticaj govora i inteligencije jer iako mnogi smatraju da ne utiču jedno na drugo, međusobno su povezani. Pre više od 20 godina vodilo se istraživanje na temu povezanosti IQ-a i znanja više različitih jezika, gde se i dan danas pokazuju različiti rezultati – a pored psihologa, naučnika i ispitanika, učestvovale su i prevodilačke agencije.
Iako se ovaj test menjao i prilagođavao narednih decenija, njegova suština ostala je ista do dan-danas. Uprkos mnogim zamerkama, IQ test ove vrste i dalje se koristi širom sveta, ali danas se koriste i različito kategorisani testovi podeljeni na više vrsta inteligencije kao što su emotivna, socijalna, logična itd.
