Ljudska eholokacija je sposobnost da se zamisli ili oseti objekat u prostoru putem zvučnih talasa koji se odbijaju o njega. Ovu neverovantu sposobnost koriste mnogi slepi ljudi da bi se lakše snalazili u okolini i to tako što svojim štapovima udaraju o pod ili praveći kliktajuće zvukove svojim usnama.
Zanimljivo je da je ljudska eholokacija veoma slična onoj kojom slepi miševi opažaju okolinu u mrklom mraku i sa lakoćom uspevaju, da pri velikoj brzini zaobilaze prepreke i hvataju plen. Eholokaciju izvrsno koriste i delfini.
Iako na prvi pogled zvuči kao neka čudesna natprirodna sposobnost, princip je u suštini veoma jednostavan. Sve što ljudi vide u svojoj okolini, velo to da su velike zgrade ili samo čačkalice na stolu – nije ništa drugo nego svetlost – fotoni – koji se odbijaju od tih objekata i dolaze do naših foto osetljivih ćelija u dubini oka, što podsvesni mozak opaža u stvarnom vremenu stvarajući nam utisak trodimenzionalne okoline.
Eholokacija radi na istom principu – samo što umesto svetlosti mozak koristi zvuk koji se takođe odbija o sve predmete u svim pravcima. Međutim, pošto ljudi imaju i slabiji sluh od životinja i mogu da prave jedino zvuke znatno manjih frekvencija i pri sporijem ritmu, ona jedino može da im pomogne da opaze neuporedivo veće predmete koje povezuju sa zvukom (kao što je npr. mlaz vode koji teče iz pvc creva), nego što to mogu da učine životinje – koje su majstori eholokacije.
U praksi, to obično znači da većina slepih osoba koja ovlada eholokacijom i dalje mora da koristi razna pomoćna sredstva da bi se uspešno snašli u prostoru. Svakako su sva ostala čula kod slepih ljudi, znatno izraženija i jača nego kod onih koji mogu da vide.
