Kad se govori o alpinizmu, već nekoliko vekova misli se na uspone uz planinu utabanim ili novim stazama, sve do osvajanja njenog vrha. Tom prilikom, koristi se veliki broj raznih alatki. Od klinova do konopaca, od merdevina koje se postavljaju, preko opasnih useka, do korišćenja kiseonika…ako se penje na visinu veću od 7500m. A šta je slobodno penjanje?
Vrh planine uvek je bio cilj svakog alpiniste, no, u SAD je 50ih godina prošlog veka stvoren sport po imenu “Freeclimbing”, slobodno penjanje uz tvrdu kamenu podlogu. Alpinisti su stremili sve strmijim i zahtevnijim usponima, a osvajanje vrhova i korišćenje tehničkih pomagala, pali su u drugi plan. Slobodni penjači prvo su se odrekli merdevina tj.mostića, pa zatim klinova (koje ipak ponekada koriste zbog sigurnosti), a onda su se pojedinci oslobodili i klinova i užadi.
Pravi freeclimber, tj. slobodni penjač, danas koristi samo snagu sopstvenog tela za penjanje, uz sve teže uspone. Težina penjanja ne zavisi samo od strmosti staze, nego i od tipa oslonaca, udaljenosti između jednog upornika i drugog, kao i psihičkog osećaja dok čovek bez ikakve zaštite visi nad ambisom. Uvežbani slobodni penjač koristi malo opreme, uvek pri sebi ima jednu kesicu magnezita sa kojom stalno praši prste, i posebne patike sa gumenim đonovima koji savršeno prijanjaju uz stene.
Kada se alpinista penje uz zahtevnije staze i hoće da bude siguran u svoju bezbednost, nosi malo više opreme: uprtače, konopce različite debljine, klinove različitih oblika i dimenzija za zabijanje u glatke stene ili useke, karabinjere za povezivanje konopaca, vođice za konopce, kaišiće, spuštače za silaženje, duple konopce itd…
Fizičke pripreme za slobodno penjanje obavljaju se u salama sa spravama za jačanje mišića, ali i na posebnim zidovima za penjanje koje su Beograđani imali prilike da vide na Zemunskom Keju, na Adi Ciganliji itd… Kod nas danas postoji nekoliko penjačkih klubova, jedan od klubova sa najviše opcija za vežbanje je alpinističko sportsko-penjački klub u Beogradu, u Bulevaru Kralja Aleksandra (blizu se nalazi poznati servis mobilnih telefona). Uz vežbanje na ovakvim spravama i zidovima svi mogu vremenom da steknu fizičku spremnost za solidan nivo penjanja i neverovatnu snagu u mišićima.
Vekovima je slobodno penjanje predstavljalo ljudsku potrebu jer nikakvih alatki i pomagala nije ni bilo. Jedan od prvih koji se bavio teorijom između čoveka i planine bio je austrijski alpinista Pol Projs (1886 -1913), koji se uz litice penjao bez ikakvih užadi. Sa klasičnim alpinizmom, prvi su prestali da se bave Amerikanac Džon Gil, koji je uveo koriščenje magnezita zbog boljeg prijanjanja prstiju uz stenu i Francuz Pjer Alen, usavršivši opremu, patike i karabinjere. Obojica su poginuli verući se po stenama, dajući živote za ekstreman sport koji se danas, unapređen, smatra posebnom disciplinom.
Među najpoznatijim penjačima bio je i Švajcarac Džon Salate, kome je u Josemitskom nacionalnom parku posvećena jedna od najpoznatijih uspinjućih ulica na svetu. On je za kratko vreme dostigao ono što se u Evropi smatralo za najteži stepen uspona. Nakon njega, Ron Kauk (SAD), povećao je skalu stepena uspona savladavši bez ikakvih pomagala jednu izbočinu nad provalijom. Italijan Mauricio Manola, dostigao je potom još veći stepen uspona od prethodna dva. Slobodnim penjanjem u Evropi se navodno najviše bave Englezi, budući da u VB nema tako visokih planina za alpinističke vrste osvajanja vrhova.
