Na današnjem zaravnjenom prostoru između Savskog pristaništa i Brankovog mosta, nekada je bilo gusto naselje gde je među brojnim zgradama, koje su podizali ugledni Beograđani, bujao život. Uspomenu na to vreme sačuvale su samo neke od retkih, izbledelih fotografija.

Kada su Austrijanci početkom 18.veka osvojili Beograd, najpre su počeli da tadašnju tursku kasabu pretvaraju u modernu zapadnjačku varoš. Najviše izmena pretrpeo je Dorćol, gde su tih godina doseljene 333 nemačke porodice iz oblasti Vorma i Majnca. Istovremeno, zatečeni Srbi, Cincari, Jevreji i Cincari, proterani su na savsku obalu Beograda, gde je ubrzo niklo novo naselje. Austrijanci su očigledno želeli da zauvek ovde ostanu, ali su njihovi snovi trajali svega dvadesetak godina. Ipak, zahvaljujući njima, ali i Turcima koji su na Dorćolu ubrzo povratili “svoje” kuće, konačno su i Srbi dobili svoj deo Beograda.

Sredinom 19-og veka, srpska varoš protezala se uz Savsku obalu, od današnje Železničke stanice, do Sava kapije kod Kalemegdana. S obzirom na to da je Sava u zavertini znatno pogodnija nego Dunav, ovde je i podignuto pristanište za lađe. Nekada je obala izgledala mnogo drugačije nego danas, reka je bila plića i muljevita pa su brodovi pristajali uz takozvane štekove ili šlepove. Da bi se grad zaštitio od čestih poplava i da bi lađe lakše pristajale, kasnije je izgrađena utvrda uz reku.

Promet putnika na Savskom pristaništu oduvek je bio živ. Najomiljenija izletišta tadašnjih Beograđana bili su Zemun i Pančevo, a do njih se najlakše stizalo lađama. Brodovi su bili i manji i sporiji nego danas, ali to nije smetalo našim precima da uživaju u vožnji i lepotama predela pored kojih su prolazili.

U knjizi “Spomenar starog Beograda”, Nikola Trajković piše da su se u pristaništu mogle sresti razne nošnje iz predela uz Savu i Dunav – bilo je tu naroda iz Mačve i istočne Srbije. Jedni su odlazili prema Šapcu, drugi prema Donjem Milanovcu, Đerdapu i Prahovu. Bilo je i onih iz Srema i Bačke koji su putovali uzvodno Dunavom. Kažu da je pristanište najlepše izgledalo noću, posebno kada su dolazile i odlazile osvetljene lađe. U letnjim danima narod je silazio na pristanište, da se osveži i rashladi, a nekada dočeka ili isprati prijatelje i porodice.

Kada danas od pristaništa prođemo do Brankovog mosta, puca prekrasan pogled na reku i uređenu obalu. Teško je i zamisliti da je na tom zaravljenom prostoru (gde sada vidimo travu, šine i deo šetališta), nekada bilo naselje gusto ispunjeno zgradama pa čak i višespratnicama. Prva zgrada na obali Save, najbliža pristaništu bila je Đumruk ana – u kojoj je, pored carine, dugo bio smešten Komesarijat Savske policije i sudski tumac Beograd. Srušena je 1936.godine, zajedno sa čitavim blokom drugih zgrada. Danas je taj deo ono što vidite kada gledate sa Brankovog mosta ka Kalemegdanu uključujući i Beton halu, dok je sa druge strane Savamala.