…a opet, malo ko je upoznat sa biografijom ovog vrsnog umetnika, boema i hedoniste. Sigurno je i da ima onih koji ne znaju ko je bio Alfons Muha, ali svakako da većina poznaje njegove plakate. Trebalo bi imati u vidu da on nije bio samo primenjeni umetnik, već i jedan od najvećih predstavnika art nuvoa – odnosno umetnosti secesije.

Mnogi posteri za zid koji se prodaju danas u vidu printova na Monmartru su njegova dela, ali isto tako ih možete videti na apsolutno svim mogućim proizvodima, počevši od šoljica za kafu pa do presvlake za stolice u nekim romantičnim kafićima širom Evrope.

Rođen u Češkoj davne 1860. godine (tadašnjem delu Austrougarske), poticao je iz siromašne porodice. Navodno, crtao je pre nego što je naučio da hoda, a tokom osnovne škole uočena je njegova obdarenost za slikanje, iako je on lično bio uveren da će postati muzičar. Budući da su ga odbili na prijemnom ispitu za prašku likovnu akademiju, odlučio je da ode u Beč gde se okušao kao slikar pozorišnih kulisa.

Pozorište gde je radio je izgorelo u plamenu, pa ga je jedan grof zaposlio da mu oslika unutrašnjost dvorca. Grof po imenu Kauen Belasi toliko se oduševio radom ovog umetnika, da mu je ponudio plaćanje školovanja na Akademiji lepih umetnosti u Minhenu.

Ipak, dve godine kasnije, Muha, slikar buntovničkog duha obreo se u Parizu gde je napravio atelje u kojem su se okupljale neobične ličnosti. Muha je narednih 20 godina proveo u Parizu gde se bavio i kolekcionarstvom raznih predmeta, koji nužno nisu bili vredni i skupi, ali su bili interesantni po izradi. Njegov način života bio je zapravo slika stava prema umetnosti koju je doživljavao kao duhovnu potrebu, a ne izraz elitizma. Jedan od najboljih prijatelja svojevremeno bio mu je i čuveni slikar Pol Gogen, a mnogi smatraju da mu je bio i ljubavnik iako je Muha obožavao žene.

Pozorište je u to doba bilo okosnica umetničkih zbivanja u Parizu. A najsjanija zvezda na pozorišnom nebu bila je čudesna umetnica i glumica Sara Bernar. Prijatelji umetnici uputili su Alfonsa Muhu da uradi plakat za predstavu u kojoj je igrala Sarduovu “Žismondu”. Dva metra visok plakat privukao je neslućenu pažnju javnosti jer takav stil još nije bio viđen.

Muha je tim jednim jedinim umetničkim činom označio početak revolucije u izradi plakata. Posle Anrija Tuluz de Lotreka, svet je dobio umetnika koji je kao vihor ušao u svet litografije. Kolekcionari su kidali plakate sa zidova na ulicama, a Sara Bernar bila je preponosna kao nikada do tada. Najzad se našao neko ko je shvatio njenu veličanstvenost kao glumice i kao žene. I tako je i prikazao.

Ponudila mu je ugovor da samo on radi plakate za predstave u kojoj će ona glumiti, da joj kreira odeću, nakit pa čak i frizure. Zauzvrat, diva će nositi plakate svuda gde bude gostovala i širiti slavu dela ovog majstora secesije.

U stvari, moglo bi da se kaže da se umetnost secesije zasniva na cveću i liku žene, kao i njene kose. Dok je Muhu publika obožavala, kritičari su ga često omalovažavali. Ali ovo je bio samo početak njegove slave. Nekoliko godina kasnije se oženio, počeo da fotografiše, bavio se kultovima i duhovima, a ujedno je bio i opterećen idejom o zajedničkoj istoriji svih slovena. Njegova obdarenost i nadahnuća stalno su čeznuli za novim izazovima.

1902. godine napisao je svojevrsnu bibliju primenjene dekorativne umetnosti – “Dokument o dekoraciji”, knjigu koja je ubrzo postala bestseler,a tri godine kasnije usledio je još jedan priručnik. Koga zanima dalja istorija ovog svojevrsnog umetniika, trebalo bi da se raspita u umetničkim knjigama. Jer, taman kada čovek pomisli – tu je kraj – Muha je uporno iznenađivao svojim životnim postupcima. Nakon Pariza, sa porodicom je otišao u Njujork,a nakon Njujorka nazad u Češku gde se saznalo da je između ostalog i mason.

Kada je Nemačka napala Čehoslovačku 1939. godine, Muha je odmah uhapšen. Zadržan je na razgovoru u Gestapou, ali ubrzo je i pušten kući. Ipak, ubrzo nakon toga je i umro, pod tajanstvenim okolnostima. Bez ikakve pompe sahranjen je na praškom groblju na Višegradu. Ovaj tekst je samo delić njegove prebogate biografije o kojoj bi mogla da se napiše obimna knjiga. Danas, kalendari, ilustracije, plakati i posteri, lepe devojke bujnih figura i frizura uokvirene svojevrsnim ramovima od cveća, postale su simbol jednog posebnog vremena.