Sigurno se sećate nekog filma ili crtaća u kojem glavni pevač ili pevačica toliko glasno pevaju pod nekom posebno (često iritirajućom) frekvencijom zvuka i glasa da se okolo polomi sve od stakla. Ne polomi se ništa drugo osim stakla. Da li je to stvarno moguće?
O zvuku i frekvencijama koje možemo i ne možemo da čujemo ni registrujemo smo već pisali. Podsetimo se, skoro sve materije mogu da vibriraju, ali to rade na posebnim i različitim frekcvencijama. Ako se otpeva neki zvuk na istoj frekvenciji kao što je to prirodna frekvencija predmeta u blizini, predmet će odgovarajuće vibrirati. To se naziva rezonanca zvuka.
Dakle, da bi to lakše shvatili, na neki način se može reći da svaki predmet ima svoju rezonancu -reakciju na zvuk, tj. frekvenciju. Drvo, zemlja, ljudi, životinje, kamen, asfalt, zgrade, predmeti, različite vrste materijala, metali, tekstili, plastika, granit, prirodni mermer ili mermer za kuhinju – potpuno svejedno, sav živi i neživi svet ima svoju rezonancu. Tako da – ako neki pevač otpeva određen ton ili notu na istoj frekvenciji kao što je frekvencija stakla (podudare se), staklo može da ima toliko jaku rezonancu da može da se polomi.
Postoji jedna urbana legenda (koja je inspiracija mnogim filmovima tj. njihovim režiserima) koja kaže: operski pevač se penje na binu i nakašljava se. Publika aplaudira i diže čaše šampanjca u znak pozdrava. Pevač počinje da izvodi operske arije i sve čaše se raspuknu u paramparčad. Ljudi su zabezeknuti, i gledaju kako su im nestale čaše koje su držali u rukama. Nema zabeleženih podataka da se to zaista dogodilo, ali prepričava se anegdota da je legendarni tenor Enriko Karuzo mogao glasom da slomi čašu u mnoštvo delova. Navodno neke postoji i snimak, ali mi nismo uspeli da ga pronađemo.
Bilo kako bilo, i kako ističu stručnjaci, mi i okolina ne čujemo isto (svako zvukove čuje različito), odnosno to kako mi doživljavamo svoj glas nije identično onome kako ga doživljavaju drugi. Naime, vaš glas do vas dolazi drugačijim kanalima: zvučni talasi spolja dolaze do našeg spoljašnjeg uha, zatim do bubne opne i zatim se pretvara u vibracije koje stižu do mozga. Uz to, telo kvalitetnije prenosi niske tonove zvuka nego vazduh, pa kada se ove dve komponente pomešaju – u slušanju sopstvenog glasa – on uglavnom zvuči dublje.
Još jedna zanimljivost u vezi zvuka jeste da vrapci pomoću zvukova mogu da predosete vreme koje nam predstoji. Oni poseduju poseban deo čula sluha kojim prepoznaju kretanje vazduha. Kada primetimo da su živahni ili ratoborni znaćemo da je pred nama lepo vreme. A kada ti isti vrapci postaju tromi i nakostrešeni, možemo očekivati kišu. Leti se oni, takođe pred kišu, kupaju u prašini i pesku. Oni to čine zbog neke vrste zvuka kojeg čuju u “vlažnosti vazduha”. Ukoliko živnu i zacvrkuću tokom dužeg nevremena, tada možemo da očekujemo razvedravanje.
Ako se pak, u jesen, mnoštvo njih okupi u gustom lišću na drveću i bučno cvrkuću, možemo očekivati lepo i sunčano vreme. Ove ptice lete u većim zbijenim jatima kada je suvo i lepo, a manja jata obrazuju pred pojavu jakog vetra. Često se događa da vrapci koji žive u raznim otvorima ispod krovova kuća odjednom počinju da sakupljaju perje i paperje iz obližnjih kokošarnika i vuku ga u svoja skloništa. Oni tako utopljavaju svoje zimske “stanove”. pred dolazak jakog mraza. Ako zimi sede na drveću i zgradana i miruju, znači da će biti snega bez vetra, a pod strehu se sklanjaju pred početak vejavice.
