O roštilju se, naravno, često vrlo rado priča, pogotovo kada smo gladni, kada osećamo miris pečenog mesa i dok se na trpezi nalazi ovaj ukusan i mirišljav specijalitet. U te razgovore gotovo obavezno ulaze hvalisanja o majstorstvu kako ko i na koji način sprema meso, kao i ubeđivanja koji predeo u zemlji, pa i na svetu uopšte, ima dužu tradiciju spremanja.

Biće da ljudi kada je hrana u pitanju, imaju previsoko mišljenje o sebi jer sve popularne kulinarske specijalitete smatramo izumima modernog doba. Svako je uvek sebi davao prednost – iako podataka o tome gde je i kada ponikao običaj pripremanja mesa na žaru nije bilo. Jedino se priznavalo da je roštilj odomaćen na Balkanu odavno, ali da je navodno nemačkog porekla i da je nastao od reči “Roscht” što znači ražanj – metalna rešetka za pečenje mesa na žaru.

Ali, naučnici su pre nekih desetak godina došli do prvog pouzdanog dokaza koji otkriva da roštiljanje nije izum modernog vremena već prastari način pripremanja hrane. Naši preci su sa sigurnošću uživali u ukusima pečenog mesa i to im je verovatno bio osnovnik sastojak dnevne prehrane.

Naime, arheolozi su u jednom nalazištu na granici Češke i Austrije otkrili ostatke neke potencijalne roštiljade, upriličene verovatno za veći broj ljudi, pre čak 29 000 godina. Naučnici nisu bili svesni da se ispred njih nalazi nisko rešetkasto ognjište od gline (prečnika 1,2 metra) koje je imalo krstasto ubačene velike kosti koje su služile kao potpora za manje komade mesa, dok nisu potpuno raščistili mesto.

Uz pomoć paleoantropologa utvrđeno je da su preko ognjišta ležale lepo poređane, vatrom oprljene kosti ženke mamuta, delovi kostiju tela medveda, konja, polarne lisice, irvasa i jedno mladunče mamuta. Starost kostiju odredila je i starost običaja roštiljanja, a odmah u blizini pronađeno je nešto što je moglo da liči na crevo za vodu, što je u to vreme delovalo gotovo nemoguće.

Istina je da, za razliku od današnjih majstora kulinarstva, naš predak nije odvajao krmenadle i pravio ćevape, pljeskavice i kobasice, a kamoli mleo meso. Porcije koje je spremao bile su ogromne, ali je vodio računa da izbor mesa bude raznovrsan. Po mišljenju naučnika, taj detalj nije nevažan. Veruju da bi ta raznovrsnost upravo mogla da bude pokazatelj da se roštilja nije latio svako, već da je to bilo majstorstvo kojim su vladali pojedinci. Naučnici su danas gotovo sigurni da je takvo mesto služilo isključivo za pečenje mesa namenjeno ishrani, zahvaljujući unapređenim sistemima i operacijama za arheološka istraživanja.

Jedna tajna je otkrivena, a to je da je roštilj stariji mnogo više nego što je iko mogao da pretpostavi. Ali da li je srednja Evropa, gde je nađen prvi dokaz navodnog roštiljanja, i kao kolevka, iz koje je potekao ovaj način pripremanja mesa – tek treba i ostaje da se dokaže.