Od viška znanja glava ne može da zaboli, a čak i ukoliko ove zanimljivosti nemaju praktičnu primenu, podsetićemo vas na staru činjenicu da održavanje oralne higijene i redovno pranje zuba odlaže odlazak stomatologu.
Istorija održavanja zuba kao jednog od zaista najvažnijih delova našeg lica datira još iz doba Egipćana, verovali ili ne. Pored toga što su vladari vodlii računa o izgledu zuba, Stari Egipćani pravili su i pastu za zube još 5.000 godina pne. Tačnije, to je bio prah, ništa slično onome što imamo danas za pranje zuba. Taj prah, sadržao je u sebi usitnjene bivolje rogove, smirnu (mirišljavu smolu sličnu tamjanu), samlevene ljuske jajeta i sitan pesak vulkanskog kamenja koje se nalazilo svuda unaokolo. Pretpostavlja se, zdravorazumski, da se ova smesa utrljavala na zube i tako ih čistila. Grci i Rimljani su unapredili ovaj stari recept dodavanjem praha dobijenog od kostiju i školjki. Rimljani su koristili i ugljen, usitnjenu koru drveta i mirisno bilje, kako bi uz čišćenje zuba dobili i svežiji dah.
Neverovatni ortodontski zahvat – proteza, otkriven na mumiji staroj više od 4000 godina. Prednja dva zuba su ugrađena sa tuđe vilice.
Početkom 19. veka, kao dodatak prahu za čišćenje zuba, dodat je glicerin, te je puder postao pasta, slična onoj kakvu mi poznajemo i koristimo. Pored glicerina, kao novi sastojak se koristi i stroncijum koji je jačao koren zuba i smanjivao osteljivost zuba. 1824. dodat je sapun, dok je 1850. godine dodata kreda. Do prve masovne proizvodnje paste za zube čekalo se do 1873. godine. Prva pasta za zube pakovana je u tegli i bila je prijatnog mirisa. 1892. u Konektikatu, prvi put je proizvedena pasta za zube u tubi. Proizvođač je bila kompanija „Šefild“ koja će kasnije postati čuveni „Kolgejt“.
Brojne su životne rutine, stvari koje činimo svakodnevno ili nekoliko puta na dan. Pranje zuba je svakako jedna od tih stvari, korisna, dobra navika, koja često ume da odloži odlazak zubaru, sačuva blistav osmeh ili ne daj Bože potrebu za implantima.
