Sediš iza vozača u autobusu? Ti si optimista. Voliš da si u sredini? Sklon si osamljivanju. A pozadi? Pravi si buntovnik. Mesta koja biramo za sedenje i pokreti koje pravimo u svakodnevnici, govore puno o našoj ličnosti. Takva su zapažanja grupe britanskih naučnika koji su mesecima izučavali sunarodnike u javnom prevozu.
A šta o nama govori mesto koje zauzimamo za stolom? Stidljivi ljudi vole da sede sa strane, dok egocentrici bez razmišljanja sedaju u čelo stola da vode glavnu reč. Kad se porodica okupi za ručkom, majke su najčešće blizu kuhinje, a deca najbliža njoj. Raspored za stolom oslikava i kulturološke razlike. U restoranima Arapi, Italijani i ljudi sa Balkana vole da su sa suprotnih strana stola i gledaju se u oči, dok Englezi i Francuzi radije sede jedni pored drugih.
Na važnim poslovnim sastancima sve češće se sedi za okruglim stolom jer to stvara povoljne uslove za razgovor. Pomisao da neko sedi na vrhu i upravlja razgovorom nedopustiva je tokom pregovorima u kojima svaka strana štiti svoje interese. U istočnoj Aziji, sve prodavnice visokotehnoloških električnih uređaja podrazumevaju okrugle stolove. Tako je, navodno, smanjena šansa da se kupac oseća prevarenim, pa se zbog visoke konkurencije kompanije dovijaju na mnogobrojne načine. Isto će važiti i ukoliko posetite običan servis mobilnih telefona.
Naučna disciplina koja izučava ponašanje ljudi u prostoru zove se proksemika. Njen tvorac je američki antropolog Edvard T. Hol, koji se pročuo pedesetih godina prošlog veka. Radio je za američku vladu kao predavač sa zadatkom da izoštri veštinu operative zaposlenih u ministarstvu spoljnih poslova. Napisao je više knjiga na temu kulturoloških razlika, a jedna od njih je “Skrivena dimenzija” u kojoj je izdvojio 4 zone korišćenja prostora.
To su intimna zona – za grljenje, šaputanje i dodire (15cm-45cm), zatim lična – za članove porodice i prijatelje (40cm-120cm), društvena – za razgovor sa poznanicima (1,2m-3,6m) i javna – za držanje govora (3,5m-7,6m). Hol je ustanovio da se poimanje ličnog prostora razlikuje u pojedinim kulturama. U latinskim zemljama su razmaci između ljudi manji, jer bliskost sa tuđim telom ne vide kao neprijatnost. Dok je za nordijske zemlje tačno potpuno suptorno: ljudi su hladniji i drže se na odstojanju.
Proksemika se razvila iz etologije, grane zoologije koja se bavi ponašanjem životinja. Iako čoveka krasi napredno stredstvo opštenja – jezik, moguće je ispitati njegovo ponašanje samo kroz pokrete tela, baš kao što je i slučaj sa životinjama.
Kad prekrstimo ruke, zauzimamo odbrambeni stav i nesvesno postavljamo prepreku između sebe i drugih. Ako neprestano gledamo sagovornika u oči, znači da mu verujemo ili da nas zanima ono što ima da nam kaže. Dodirivanjem ušiju ili češkanjem brade iskazujemo nevericu u ono što nam drugi govori. Kada nam je dosadno, naginjemo glavu i gledamo u daljinu.
Ako pokušavamo da obmanemo nekoga, vrlo je moguće da ćemo dodirivati lice. Položaj ruku najjasnije odaje kako se trenutno osećamo: kad su na kolenima – spremni smo da reagujemo, na kukovima – nestrpljivi smo, iza leđa – suzdržavamo se, iza glave – sigurni smo u sebe.
