Koliko puta ste se pitali zašto je tako teško smršati, a tako lako ugojiti se. I kako to kalorije zavise od naše težine i na koji način se one troše?
Dvesta žena sa viškom kilograma pristalo je da učestvuje u istraživačkom programu koji je trajao dve godine, pod dirigentskom palicom grupe istraživača sa Univerziteta u Pitsburgu. Gojazne dame pristale su da dnevno unose manje od hiljadu i po kalorija i da se predano bace na vežbanje.
Istraživači su sve učinili da učesnicama olakšaju nimalo lak poduhvat. One žene koje su to poželele dobile su čak i sprave koje su mogle da koriste kod kuće i na njima da na miru vežbaju. Organizovani su česti skupovi i stalna dežurstva na kojima su stručnjaci uvek bili spremni da pomognu kada bi nekoj od žena zagustilo. Svakoj ženi na raspolaganju su bili fitnes trener, gastroenterolog, nutricionista, psiholog, stomatolog i kardiolog.
Šest meseci pošto je program počeo, gotovo polovina žena izgubila je najmanje 10% telesne mase, nastavljajući sa upornim vežbama. A onda, na iznenađenje mnogih, sve je dobilo neočekivan obrt. Dogodilo se nešto što je stavilo veliki znak pitanja na čitavo istraživanje.
Odjednom se većina žena, umesto da nastavi da gubi kilograme, ukopala na određenoj kilaži i što je najgore, počela ponovo da vraća težinu koju je tako mukotrpno izgubila. Manji broj žena nastavilo je i okončalo dvogodišnji program, ali kako su mnoge posvedočile, sa natčovečanskim odricanjima. Naravno, ostalo je pitanje: Zašto je tako teško oslabiti?
Masnoće u organizmu neverovatno su otporne. Naučnici imaju objašnjenje. Pola kilograma telesne masnoće sadrži veću energetsku vrednost nego pola kilograma eksploziva, bez obzira što se suštinski ne radi o pravom dinamitu. Dakle, osoba koja želi da oslabi, mora, slikovito rečeno, veoma mukotrpnim i iscrpljujućim vežbama da upali fitilj ne bi li to salo eksplodiralo i nestalo sa kukova, butina, stomaka.
Kako bi recimo trošenje kalorija izgledalo na očiglednom primeru?
Na lice se stavi maska povezana sa prenosivom opremom priključenom za telo. Tom posebnom opremom može da se izmeri količina kiseonika koju čovek udiše i količina ugljen-dioksida koju oslobađa. Na taj način može da se izračuna broj kalorija koje se vežbanjem istroše.
Kada se čoveku stavi ta oprema, on bi trebalo da se potrudi da, koliko mu to mogućnosti dozvoljavaju, trči minimum 10 minuta. Potom se izračuna šta se dogodilo za to vreme: ali iako dobrovoljac sa opremom ima utisak da je učinio izuzetno težak napor, ishod je gotovo zanemarljiv.
Za tih desetak minuta može se potrošiti oko 30ak kalorija što ne zvuči nimalo podsticajno, ako se zna da jedna mala čokolada sadrži blizu 320 kalorija, dok parče torte može imati više od pola hiljade kalorija. Ukoliko bi se to prevelo u minute koje neko treba da provede znojeći se, osoba bi trebalo da provede par sati napornog treninga da potroši to parče torte.
Svako sam treba da odredi šta je to što će mu pomoći da se reši neželjenih kilograma. Ne govori se džabe da je uz svaku dijetu neophodna i fizička aktivnost. Svakako, svi dobro znamo da je umerenost u svemu u životu (a posebno u iću i piću), dovoljna da budemo zdravi, a redovna fizička aktivnost neophodna za održavanje optimalne telesne težine.
